Books like La Venus D'Ille

Hmmm, znate kako, Prosper Merime je zanimljiv lik. Prevodio je Puškina, Turgenjeva i Gogolja na francuski, (a prezirao je, u skladu sa dobrom francuskom tradiciom, nemačke pisce) bavio se arheologijom, putopisima, pisao je i o istoriji, a najpoznatiji je po svojim novelama, posebno po „Karmen”, po kojoj je Bize sačinio operu. Merime je bio i jedan od takozvanih „besmrtnika” – članova Francuske akademije u kojoj je zauzimao mesto broj 25, isto mesto koje će posle njega zauzeti i Ipolit Ten. Ali kao i mnogi ljudi bogate imaginacije, a velikih ambicija, Merime je bio i prevarant. Ili – možda je opreznije reći – mistifikator. Tako je sačinio izbor narodnih pesama sa balkanskih prostora (La Guzla), koji predstavlja repertoar izmišljenog guslara Maglanovića, uz par autentičnih pesama, poput Hasanaginice. I Francuzi, tako, imaju svog Osijana. Da dodam samo da je aškovao sa Žorž Sand i družbovao sa dosta starijim Stendalom.Čemu ovaj uvod? Ponekad su biografski podaci najbolji uvod u nečiju poetiku – ono što se može iščitati u „Veneri iz Ila” i „Etrurskoj vazi” ćušpajz je svega spomenutog. Ima tu i realizma, romantizma, klasicizma; faktorgrafskog i fantastike; akademizma i narodnog duha; sladunjave ljubavi i pomena Balkana. Uspeo je Merime da bude i komičan i tragičan i bizaran uz tračke horora. U skladu sa strašću prema arheologiji, postoji u oba Merimeova dela fasciniranost predmetnim svetom – iskopana bronzana Venera u prvoj priči i etrurska vaza u drugoj. I u jednom i u drugom slučaju predmeti predstavljaju simboličko uporište narativnog čvora, s tim što se u prvom slučaju, predmet pokazuje življim nego što bi se očekivalo. Toliko živim da nekoga može da učini neživim... Ali da ne otkrivam sve. Samo naravoučenije – pažljivo sa statuama. Naročito nemojte da ih prosite.Da, prosite.